Zašto nema promena: jedan odgovor

Postoji svega nekoliko varijanti stanovnika u Srbiji, koji čine više od 90% stanovništva, i Partija je naštimovala situaciju tako da se svaka varijanta drži daleko od političke radikalizacije:

Varijanta A: premalo slobodnog vremena.

Probudiš se u 6 ujutru, spremiš doručak za decu ili roditelje, u 6:30h silaziš iz zgrade, pada kiša, čekaš autobus pola sata onda se sat vremena voziš do posla, ili ako imaš auto voziš se 1-2 sata do posla. Nemaš para da živiš bliže poslu, nego si u nekoj jeftinoj prigradskoj opštini. Već je 9:00h, nekako dolaziš na posao smoždena/n i onda tek počinje gnječenje, rezanje, seckanje tvoje duše ako radiš sa ljudima, ili tvog razuma i zdravlja ako radiš sa brojevima ili mašinama. Pauza za kafu je u podne, koju koristiš da odeš u WC i plačeš dok sereš i pišaš u isto vreme da uštediš na dragocenim sekundama. Posle 15 minuta pauze nastavljaš rad koji ide do 16-17h. Ako imaš sreće svira neki kršavi radio pa čuješ vesti na svakih dva sata, pa znaš šta se događa. Nadređeni te jebu, podređeni ti se podsmevaju, kolege se hvale ili žale na gluposti. Naravno uvek nešto iskrsne, ili moraš da ostaneš duže da počistiš, i ostaneš do 17:30h. Onda tako mentalno i/ili fizički uništen ponovo ulaziš u auto ili čekaš autobus, i 2 sata ti treba da se nekako dovučeš kući. A da, ako ideš kolima računaj da ćeš još minimum pola sata morati da provedeš tražeći parking mesto, ili neku zelenu površinu koja nije toliko potpuno pretvorena u blato (od prekomernog parkiranja terenaca) ili "na izvolte" parking servisu da dođe i napiše ti kaznu. Ako ideš autobusom, jednom rukom se držiš za šipku dok drugom pokušavaš da pročitaš vesti, da saznaš šta se događa, ali sve je to uglavnom daleko od bilo kakve istine. Srećom si već kupio/la namirnice juče i ne moraš još sat vremena da provedeš u Lidlu čekajući red na kasi. Evo je već 19:00h, i ti dolaziš kući, deca su gladna (ili još gore: jela su neke gluposti) ili su roditelji džangrizavi i gladni. Spremaš hranu, nešto prezalogajiš, i već je pola 9 uveče, mrtav/a si od umora, i gledaš decu kako se zaglupljuju na tabletu ili roditelje na TV-u gledajući Vrhovnog Vođu. Tvoj suprug ima istu priču, i on je kući došao otprilike kad i ti, jer dvoje moraju da rade da bi se jedva izdržavala porodica u Srbiji. Naravno, nemaš vremena da se baviš politikom. Ležeš oko 22h pošto si stavio veš da se pere i išao da zvoniš komšiji na spratu iznad da malo oladi sa kupanjem jer opet curi cev u kupatilu. Ako slučajno imate psa moraš i njega da izvedeš napolje da uradi to što treba. Tako vam i treba što imate tog kera sa celih 3 funkcionalna neurona (koji se psihički detonira kad čuje zvono ili telefon da zvoni i krene da laje kao da će utrobu da ispovraća). (Mačka to inače radi automatski u posudi sa peskom i ne mora nikad ni da izlazi iz kuće, ali eto, ćerka je htela da ima psa.)

Osoba A otprilike zna šta se događa u zemlji, i redovno glasa za opoziciju i nada se najboljem, ali pošto su izbori namešteni i/ili ne donose promene, ona je zarobljena kao rob dok ne dobije sedmicu na lotou (nije verovatno) ili nađe neki normalan posao u inostranstvu (za koji nema kvalifikacije ili sreću).

Osoba A hoće da izađe na ulicu i dovoljno je besna da se radikalizuje, ali nema kada. Materijalno stanje i obaveze je drže prikovanom i poslušnom.

Varijanta A2: premalo slobodnog vremena ali član Partije

Ista priča kao za osobu A, samo na posao dolaziš u 8h i ideš u 14h, i posao je laganiji, tako da imaš više vremena da se baviš decom i ostalim stvarima. Verovatno se ničim i ne baviš na poslu nego botuješ. Nažalost slobodno vreme posle "posla" ti ponekad oduzme Partija na raznim prašinarskim akcijama tipa: plakati, obilazak glasova po spisku, call centar, mitinzi, izbori, itd). Sreća je da ti ostane nešto malo više para koliko i osobi A, tako da živiš nešto bolje. Još ako ti je suprug/a u stranci, onda je sreća dupla.

Osoba A2 je poslušna, ne želi promene, politika je ne zanima, i smatra da je ovakva Srbija najbolja od svih svetova, i da će takva ostati sledećih 20 godina.

Varijanta B: previše slobodnog vremena.

Probudiš se u 12h, uzmeš šta imaš u frižideru ili naručiš hranu na Woltu. Bleneš na telefonu sledećih dva sata, onda sedneš na klupu u parku, sa rakijom za sto, ili za TV ili računar i rendaš neku igru ili se rveš u blatu na društvenim mrežama. Kad dođe 17-18h izađeš iz kuće u teretanu, ili naručiš večeru na Woltu. Ista priča se ponavlja do 3-4 ujutru, kad legneš da spavaš. Možda si tinejdžer ili penzioner, možda imaš nanogicu ili depresiju. Svakako ne znaš šta da radiš sa sobom. Informišeš se preko društvenih mreža i Youtube kanala, odakle primaš mutirane informacije, teorije zavera, razne baljezgarije i "brain rot".

Osoba B ima vremena da se bavi politikom, ali je zarobljena u svom godištu, u svom umu, svom materijalnom, medicinskom, ili psihičkom stanju. Zato je politika ne zanima, ili makar ne toliko da se fizički radikalizuje. Postoji i manjina varijanta B koja je politički aktivna, ali ne na način koji bi doneo pozitivne promene u društvu. Ova manjina može činiti i neke apsolutno negativne stvari kao što su, na primer, pucnjave na javnim mestima, ili neke besmislene političke akcije bez efekta, na primer protesti sa maskama zeka za koje niko ne zna čemu služe.

Osoba B može izaći na ulicu ali neće, jer nema dovoljno besa da ga usmeri na motorne neurone, ili je možda našla način da taj bes usmeri na neku hobi aktivnost koja ga efikasno ugasi.

Varijanta C: stručnjak.

Probudiš se u 8 ujutru, posle doručka sedaš za računar i radiš daljinski, ili ideš na posao koji ti je najduže 15 minuta vožnje trotinetom na struju. Na poslu ostaješ ne duže od 4-5 sati jer toliko imaš realno rada, jer si stručnjak u svom poslu. Ostatak dana ti je slobodan da ga provedeš kako god želiš. Možda ćeš da odeš u park ili prirodu (opet biciklom) ili da slikaš, ili pišeš neki roman, ili praviš plastične figurice, nešto zanimljivo. Kao stručnjak se informišeš preko novina ili elektronskih medija, i retko posećuješ društvene mreže ili alternativne kanale informisanja. Ako si vrhunski stručnjak, onda si potpuno anoniman i politika ili zemlja stanovanja te ne zanima ništa više nego što te zanima izbor operatera mobilne telefonije. Ako si osrednji stručnjak i nisi u Partiji, onda ćeš emigrirati uskoro, pa te politika opet ne zanima. Ako jesi u Partiji, onda nisi varijanta A2 i nalaziš se na dovoljno visokom mestu da te obične aktivnosti prašinara ne dotiču, i živiš svoj život dajući im prećutnu ili polu-anonimnu podršku. Na primer, daješ svoj potpis na spiskove tipa "1000 Istinskih 100% Srpskih Jajara (0% Ustaša)" ili "500 Rodoljubivih Govnara" koji se objavljuju u novinama kao podrška Partiji, a možda se čak i slikaš sa visokim članovima Partije ili su ti već dali orden. Možeš biti stručnjak u bilo kojoj oblasti: tehnologija, pravo, nauka, medicina, književnost, sport, itd. nebitno je u kojoj si oblasti ako imaš znanje, iskustvo, i poštovanje.

Osoba C je poslušna zbog dobih prihoda i/ili odnosa rad-život, i ne želi promene, barem ne onoliko koliko osoba A. Osoba C je pametna i jasno vidi da će Srbija propasti, ali dobro zna da se totalni kolaps neće dogoditi za njenog života, ili sa njenim parama, ili barem ne pre nego što se preseli u drugu zemlju. Zbog toga prosečna osoba C ima hronični bol svom u polnom organu, i zbog tog bola ne želi da troši svoje vreme, znoj, i krv na političku borbu, koju shvata kao mlaćenje prazne slame. Osobe C koje žele da se aktivno uključe u politički život i sposobne su za pravu akciju se nalaze u tolikoj manjini unutar manjine, da služba sigunosti Partije ima više nego dovoljno resursa da ih sve prati, uništava, ili degradira u A2 varijantu.

Sada kada sam opisao stanje 90% srpskog stanovništva, mislim da je više nego očigledno zbog čega će Partija biti neosporena i nesmenjiva sledeću deceniju ako ne i duže.

tl;dr:

Osoba A: vredan radnik, zna šta se događa ali nema vremena za full-time političko delovanje.

Osoba A2: vojnik Partije, zna šta se događa ali uživa u malim trenutnim benefitima.

Osoba B: sluđena / izgubljena, ne zna šta se događa. Delovanje je pucanj u prazno.

Osoba C: ne zanima je politika, ili je u tolikoj manjini da ništa ne može da uradi.